to je tren u kome vam se desi svašta.
ako se okrenete, zastane vam pogled i dah...ako se otvore vrata lifta i susretnete neke oči desi vam se u trenu baš svašta...ljubav možda?pa živi bili...nije to tako strašno.uhvatite taj tren i osećanja obema rukama.tako se to radi.
ali danas pišem o nekom manje lepom iskustvu
kako sad to?predivan dan, odlično raspoloženje i delić sekunde.kako bi naši stari rekli "đavo ne ore i ne kopa"...pa šta ?
desi se nesreća:betonska ploča se izdugla kad sam zakoračila na nju jer je bila neprilepljena, ona podigla drugu , udarac u nogu...posledice prostrla sam se koliko sam duga, udarila glavom,lagani potres mozga ,slomila zube i po rečima lekara imala sreće...modrice,ogrebotine po rukama i nogama ne računam...to je pride.
mesec dana oporavka, operacije vilice, buđenje iz sna u kome proživljavam pad iznova, iznova...
to je tren u kome vam se desi svašta.
i dok ovo pišem i dalje lečim svoje "rane"kao kakva povređena mačka, u uglu sobe, u nadi da me niko ne vidi ovakvu sem ukućana.uskršnji praznik mi je baš onooo, ali nema veze biće još praznika.biće sunčanih dana, raspoloženja ali se nadam nikada i nikome ovakvih padova...
do sledećeg posta
